autorka : Ljupka Kovačević ( dnevni list Vijesti , 8.septembar 2017

Evo nam jos jedne „zanimljive „ medijke teme u svkodnevnici svake vrste oskudnosti, naraslih međuljudskih tenzija (ne samo kod nas) i sve pesimističnije sjutrašnjice ( ne samo zahvaljujući našoj političkoj eliti nego i šire). Dva lidera parija u nastajanju ( ili nestajanju ) u svom ličnom javnom  promišljanju  iskazali  su stav  da bi u CG bilo dobro da na predsjedničkim izborima kandidat bude žena (kaže jedan) , dama (kaže drugi).  Ne smije se previdjeti različitost ovih pojmova koju pune vjekovi borbe žena za ravnopravnost , ne sa „gospodom“ nego sa muškarcima. Svako ko čita ovaj tekst zna dobro koja je razlika u Crnoj Gori između „žene“ i „dame“ i nepotrebno je objašnjavati . Onaj ko ne razumije ovu razliku ili je ozbiljno „slijep po potrebi“ ili oziljno glup. Plašim se da je tako i sa onima koji ozbiljno uzimaju u razmatranje izjave ovog tipa a da  politički lideri nisu personalizovali osobe koje su iza njihovih stavova.

 Ali eto , da uslovno prihvatimo tu mogućnost , što znači da isključimo  analizu političkog  konteksta i poziciju žena u tom procesu, kao i analizu vrijednosnog okvira  koji je afirmisan u dugom periodu „kuvanja žaba“ od strane političkih elita što režira naše svakodnevne živote.. Dakle, racionalno,  ništa ne bi trebalo da bude sporno u tome da kandidat bude žena jer je sigurno da u Crnoj Gori u javnom djelovanju postoje žene(   ne mnogo, ali postoje) kojima svakako ta pozicija po kvalitetu njihovog djelovanja više pripada nego muškarcima koji su na javnoj sceni. Lično sumnjam  da bi se i jedna od njih prihvatila te odgovornosti  uz dodatan „mali „ zahtjev lidera  da bude „ujediniteljka“ prevedeno na realno stanje da političari „imaju konsenzus“ oko nje (možda je lakše postići konsenzus oko „dame“ nego oko „žene“?). Što se nje same tiče izgleda  ona se „nema oko čega  pitati“ jer zadaci su definisani za nju . Ne treba ona da predstavlja (vodi) državu nego da bude „majka spasiteljica“(žena koja ujedinjuje)  ili „ukras“ ( dama) opozicije što znači  da bude u funkciji neinventivne opozicije , intrumetalizovana od strane onih koji „podržavaju“. Ona ne treba imati integriteta već samo formaliteta  da bi dobila podršku . Njihova podrška ženama  provjerena  je ne samo po njihovoj volji izostanka žena sa mjesta odlučivanja nego i po njihovom ponašanju - izostanku sa   pločnika ispred skupštine ( ne zna se kako bi bilo da su na pločniku bile dame tako da ćemo morati sačekati da one legnu). Oni znaju  sokoliti žene! Njihova ovjereno poštovanje  i priznanje  ženama – majkama  u parlamentu   je „prizor“ bez konkurencije -rješavanje  nataliteta i socijalnih problema „naknadama „u osvit izbora.  Znamo kako se sprovodi. U osvit novih  izbora žene CG treba da ponovo budu zavedene  „ponudom koja se ne odbija“ tj.svilenim gajtanom koji će ih pridaviti jer se na to računa ( kod nas a i šire).

Znamo da će naredne izbore rješavati mali broj ljudi i da  ni jednoj političkoj partiji nije sigurno . Makar mali broj , makar  samo one koje su  u prethodnoj odluci ( zakonu) zahvalno vidjele „malo sigurnosti i mira u svom životu“ ( najmanje 15 hiljada, nije malo!) i koje su izigrane političkim marifetlucima, dobro će misliti kome će (ilineće) dati povjerenje. Ponude i garancije  moraju biti mnogo ozbiljnije nego ono što smo gledali /e do sada. Dobro bi bilo da partije  tj lideri  opozicije( o liderima se radi- nema liderki )nađu konsenzus  o tome koji su interesi ljudi i što je opšte dobro u Crnoj Gori , kojim smjerom se razavijati, kako dovesti ravnopravnost i blgosatnje u sve svere života  žena pa će lako biti sa kanidatom/kinjom jer će taj/ta biti izraz vlastitog kredibiliteta i njihove volje. U Crnoj Gori ljudi su to na izborima prepoznavali i podržavali  pa će to i naredni put . Sigurno je da mašinerija vladajuće elite više ne funkcioniše na način koji je to ranije činila što  daje dosta prostora ozbiljnoj opoziciji . Ne treba „dizati 

prašinu“ ako nema sigurnog zajedničkog predloga, nije fer. 

29.08.2017 u 21 sat  u Kući slobodne misli ralizovana je predstava "Moramo li čekati Godoa?"  koju je postavila NVO Urban Nova u sklopu projekta „Moramo li ga čekat’?“ , Scenario i režiju potpisuje novska dramaturškinja Slađana Vujović.

"Cilj je bio  da se publici ponudi nova verzija Beketovog „Godoa“, sa ženskom postavkom i ženskim promišljanjem ‘velikih’ tema.Polazna tačka za učešće NVO Urban Nove u ovom projektu je bila želja da omogućimo ženama da se čuje njihova misao na temu smisla i besmisla života, i njihov način bavljanja istim. Krajem 2015. Održale smo nekoliko radionica u Herceg Novom i Kotoru; uslijedio je istraživački proces u kojem su žene imale priliku da iskažu svoja razmišljanja, nade, strahove i ideje.Cilj nam je da rezultat ove saradnje i nadasve zanimljivog kreativnog procesa, bude produkcija koja će se baviti pitanjima ženskog razmišljanja kroz medijum pozorišne umjetnosti, a žene – učesnice naših aktivnosti, da budu dio te stvaralačke avanture." ( iz Saopštenja Urban Nova )

U krugu male publika na terasi odigrana je predstava i razgovor nakon toga. Bio je to izuzetan doživljaj za sve koji su bili prisutni. Izvanredna ideja, scenario , odabir glumaca i gluma ostavilo je prisutne bez daha, pokrenulo na razmišljanje i obogatilo iskustvo.

Veliku zahvalnost dugujemo ovom malom kolektivu  koji ima hrabrosti da drugačije promišlja svijet, da želi da utiče i mijenja  sredinu koja godinama tone u moralnu bijedu i nasilje. Ovo što su nam prikazale i ponudile je izuzetno rijetko na našoj kulturnoj sceni i nadamo se da će imati odjeka i kod šire publike. Ako i ne bude imalo to će više govoriti o samoj  publici nespremnoj na promišljanje , nego o ovom poduhvatu.

18. avgusta 2017. u Bijelom Polju  u organizaciji Snažne mame i Anime održana je prezentacija dokumentarnog filma " Ženski sud - feministički pristup pravdi" u Školsskom centru.

Prisustvovalo je 20 žena. Učestvovale su svjedokinje iz Crne Gore  Maja Jovović , Zaga Matović,Sabina Talović i Rosanda peković. Prezentaciju je vodila Sanela Rovčanin  a  Ljupka Kovačević je u uvodu ispričala o procesu i značaju Ženskog suda.
Film  je , kao i na drugim prezentacijama , pokrenuo lične priče  i priče o posledicama ratničke politike na sadašnje ekonomsko i političko stanje u zemlji i na poziciju žena.

Na pitanje što bi mogla biti tema Ženskog suda ako bi se napravio u CG najviše prisutnih žena je istaklo nepravedno oduzimanje naknada ženama sa troje i više djece (smatraju da je ugoženo preko 60 000 ljudi - žena i njihovih porodica. Istakle su još institucionalno nasilje i nasilje u porodici.

autorka: Ervina Dabižinović

Još malo pa septembar. Politička klasa (pozicija i opozicija) nam se još nije rekuperala od posjete visokog funkcionera USA. Čaršije u sijesti, skuvane visokom temperaturom, blokirane turističkim automobilima koji kao da su Pensovi tako su zaštićeni.  Do te mjere da se ni kazna turistima ne naplaćuje. Ali zato domaći moraju da prihvate visoke cijene svih usluga, parking da ne spominjem, vodu koje na sreću ima, spenzu i slično, padova na internet mreži, guzvom u saobraćaju, zastojima.... Kad smo kod parkiranja, turiste nađem često i na privatnom plaćenom parkingu. Kaže mi jedan čovjek- Hoćete turizam. Ja baš i ne spadam u te koji misle da je turizam i uslužne djelatnosti nešto što će našoj djeci obezbjediti život. Ali da je državni program razvoja turizam, grana od koje Crna Gora mora da živi, cilj po svaku cijenu pa i bez ozbiljne državne politike razvoja nam tog turizma. Vidi se i na ovom primjeru parking mjestua u sklopu opšteg haosa i dumidece od kolektora u Meljinama. Mogu da se pobijem sa turistom, ali ne pomaže. On je moj pens/ovi ima da mu se smješim i klimam poput premijera. Dakle ja ne živim od turizma, imama samo napast i moram da trpim za opšte dobro, glib, gužvu, galamu, gluposti, gnjev...ima toga još na g. Od onih sam što misle da treba čitati knjige, posebno one koje ubadaju prst u oko svim našim mitovima. Takve su  Sluškinjina priča Margaret Atvud davno objavljena koja je predvidjela postojanje kalifata poput Islamske države ili  knjiga Svetlane Aleksijevič Rat nema žensko ime, koja u mitsku priču o herojskim armijama koje brane otadžbinu unosi ono neophodno ljudsko, jednostavno i najčešće presudno da bi se ta realnost rata predstavila bez slave, pompe, ordena i oslobodilaca koji dobijaju medalje. Dobija se drugi pogleda na ljude i ratove, na herojstvo i trpnju, promrzle prste, otkinute ekstremitete koji se zatrpavaju u zemlju, salon cipele koje su kupljene prije odlaska u rat i koje se obuvaju svaki put kada jenjava borba za uspomenu na bivšu sebe, politiku i državu koja šalje u smrt svoju djecu zbog čega je autorka 8 godina obijala uredničke pragove i niko nije htio da objavi tekst čija svjedočenja mijenjaju boju ponosa svih naših oslobodilačkih bitaka. Nama to ovdje nedostaje. Taj drugi pogled na događaje u kojima smo učestvovali, koje smo sami kreirali sve tako „oslobađajući“ druge od sebe. Sve tako stavljajući prste u tuđi džem. Nedostaje nam i javna kritika na turizam i od njega dalje....